Delo

230 Д Е Л 0 двајала његову срампу прошлост од њене голубије чистоће и ужаснуо се од онога што је учинио. — Узмите, узмите ове ужасне књиге! — рече она, одбацујући свеске, које су лежале пред њом на столу. — Зашто сте ми их дали! — Не, ипак је боље, — додаде она, сажаливши се над његовим очајним лицем. — Али то је ужасно, ужасно! Он оборп главу и ћуташе. Није могао нпшта да каже. — Ви ми нећете опростити, — прошапута он. — Не, ја сам вам онростпла, — али то је ужасно! Па ипак срећа његова беше тако велика да је ово признање нпје могло нарушити, већ јој само придаде нову нијансу. Она му је опростила; али од тога доба он је још више сматрао себе за недостојна ње, још се ниже морално сагињао пред њом н још је внше ценио своју незаслужену срећу. С руског преводи М. Сретеновић. — НАСТАВПЋЕ СЕ —