Delo

260 Д Е Л О неиријатним тренуцима, пошто се његова гојазна као бурило снага и дебели бичји врат тешко сагибаху. Одмах се виде да му је Грандова појава ненријатна, јер се његово облачно као код Калигуле лице још више намршти. Пихтећи као локомотива он нешто писаше сав занесен послом као човек кога се више ништа не тиче. Без капута, једну руку зачакнуо за дебеле часовничке вериге као да хоће непрестано да мплује свој идеално развијени трбух. Са лица му бије сито презрење према свему што није дебело као он и што нема доста новаца, као н сваки човек ове породе. — Намрштија си се, враг ти нану — отпоче Гранде, ни мало не ценећи његову цезарску степенитост: — како неки малдар, а не питаш што господина ти доведох. Стојадиновић на ово подиже главу и блаже га погледа, али још доста уздржљиво. — Србин, шапкалија од Аустрије, неки велики трговац или агентин, или — кој га ђавол зна, теке паре има, тој се види. — Тако ми кажи — промрмља газда Станко па журно обуче капутић, потегли панталоне и пође преко дворишта на горњи спрат да види ту нову зверку. Пред вратима се још једаред накашља, поглади по трбуху, стресе раменима, куцну и уђе. — Добро дошли, господине. Ја сам Станко Стојадиновић, Призренац, гостионичар u комисионар — отпоче он пазећи да правилно говори. — Богдан Кркуљевић, агент живинарске фирме Милер и Комп. у Бечу — одговори му странац пруживши руку и љубазно понудивши га да седне. — Драго ми је, газда Станко. Радујем се што се комисионар... — А ја што сте Србин. Не знате како се ми на Косову радујемо кад, до душе веома ретко, видимо у својој средини свога брата из друге далеке земље. — Благодарим на осећањима. Верујте на Косову сам то и очекивао. — А одакле сте, молићу? — Е, овој... ја сам Личанин. Знате и у песмама се пева кршна и крвава Лика, Удбина, а? — 0, како да не, знам веома добро. То је врло плодна и богата земља — узвикну Стојадиновић н ако први пут чује ово