Delo

На обали где топола шуми снено, .Док нечујно тоне тонли јунски дан, 'Одважих се да вам пишем, мила жено, И проснивам уз то један стари сан. Најзад, страст је моја бацила далеко Предрасуде глупе и остало све: У мени је чудно осећање неко Од кога ми срце нит’ живи нит’ мре. 'Одмпче спокојно Тимок покрај мене II ја слушам дуго његов чудни шум, И на ваше мислим заношљиве зене, Код вас су ми сада и срце и ум. II опет се питам: што пишем и рашта?! И да л’ све то није тек сан једап луд, Једап призрак среће, ког болесна машта Створила је само да запали груд?! II имам лн права, ја изгнаннк бледи, Кога судба вазда прогони кроз свет, Тражитн да стазом трновитом следн Једна љупка жена, један нежнн цвет? II беше л’ то љубав, ил’ се варам љуто, Можда кратки занос у поноћни час?! Кад крај ваших погу сметепо сам ћут’о Док над главом ваш мн тренерно глас. II док лепа река роднога ми краја Жуборећн носн златпи несак свој, II заходи сунце бакарнога сјаја, •У менн се бнје један страшан бој: 18*