Delo

6 Д Е Л 0 Дал’ и даље само надати се треба II сипаг у срце слатки отров тај, Или се покорит’ вољи крутог неба II снов'ма и свему учинити крај?! Дал’ ћу једног дана пасти вам на груди, Ту где душа себи нодигла је храм, Или ће све жеље гроб сакрити худи II притиснут’ тело прост и хладан кам? 0, нек и то буде! Ја верујем јако Да је смрт бескрајно један лепи сан, Нит’ бих за животом детињасто плак'о... Ал’ у један светли и сунчани дан Поход’те ме мртвог и ведрога лика Оставте ми на гроб какав лепи цвет; II за покој душе младог познаника Да сте сузе лили нека не зна свет. Милутин ЈовановиН