Delo

Т Р II П Р И Ч Е 279 — Још је мало, њему треба млека? — чу се опет неки глас из гомиле. — Треба, дабогме. — Е, то је то! —одговори на то овај дуги глас из гомиле. Кад наста ово нуткање, свештеник изиђе из гомиле и продужи свој пут. — Баш треба неко да га узме — рече рентијер, па се н сам удали из гомиле. — Грехота је да се овако мучи! — чу се неки трећи глас из гомиле, по свој прилици глас оног обалског радника. — А зашто га не узмете ви?! — обрати се старија дама сиротој Немици. Немица рече да већ има мачку и мачора, и још притом два мала кучета, која је такође са улице узела. — Ја бих га радо узела — болећивим гласом рече млађа дама — али је оно по свој прилици још слепо... Немица рече да није слепо. — Знам, знам, али је сад питање: како ћу га однети?! Официр јој понуди своју џепну мараму, а чуше се и друге неке понуде. Официр се чак стави на расположење дами да маче и понесе, али се она, незнано из којих разлога, оглуши према његовом толиком кавалерству, као и према понудама других лица. Онда наста тајац у коме се још само јадно маче чуло. Кад даље насташе нуткања, један шегрт направи неку глупу шалу, и конгресом милосрдних душа неочекивано овлада смех. Тада патролџија приђе мачету, откопча свој копоран, саже се и узе маче, и метну га себи у недра. Затим се, ћутећи, удалн из гомиле. Свима лакну на души, само једна душа бн до нервозе узнемирена тим великим примером људске болећивости. — Јух, он he га у Саву! — врисну млађа дама н клону на офицпра. Сви узеше да теше даму, а нарочито офнцнр, који ју је формално држао у своме загрљају. — Благо патролџијиној души! — иобожно рече неко, удаљавајући се пз гомиле.