Delo

280 Д Е Л 0 II ЈЕДАН ИНТЕРВЈУ (Прнча која казује једно, међутим имала би казивати сасвим деведесет-девето.) Он је био изаслат у иностранство по једној врло важној ствари. И како је мисија његовог пута била чувана у строгој тајности, то је целој ствари био придаван много већи значај него што га је она имала. Нагађало се свашта, али ни једна комбинација у томе нагађању није била ситнија од најкрупнијих земаљских ннтереса. Тајанственост у опште порађа најслободније претпоставке, иза којих се обично, као по неком природном правилу, гомилају таласп нестрпљења и фантастичних верзија. Према томе није се ни најмање чудити што је његов повратак из иностранства објављен као дело једног судбоносног, па још и успешног похода. II ја похитах да га први интервјуишем. Затекао сам га у његовом приватном кабинету који је био намештен пола по источњачком нола по западњачком укусу. Примио ме је лепо, чак могу рећи и љубазно. Кад седох и припалих наслужену ми цигару, ја рекох циљ свога доласка к њему, и учини ми се, преко очекивања, да му је то било мило. — Интересантан свет!.. Чудесан свет! — рече он претурајући по гомили разних фотографија пред собом и одвајајући их на мање гомилице. — Кажем вам: док је човек млађи, треба да проживи у томе свету... То јеживот, господине, а ово код нас је ираво ђубре! Не знајући шта имају да значе речи са толико патоса изговорене, ја сам ћутао. Једна фотографија случајно клизну међу прстима домаћиновим и паде на чупав скупоцени тепих. Он се саже, подиже је и онда се упиљи у њу. — Нидите је и реците ми свој суд о њој — рече ми он н пружи ми ту фотографију. Фотографија је представљала омалену и пуначку женску прилику симпатичног лица.