Delo

Т Р II П Р II Ч Е 283 Ја видех да је мисија тога господина и великог државног човека била и сувише обилата; видех да сам врло далеко од замншљеног циља и да сам у опште пут погрешио, стога се извиних краткоћом времена, захвалих се на љубазности и одох. После је тај господин био, а и сад је, чини ми се, пуномоћни министар Србије на страни... III ПОЛЕДИЦА (Историја једног незнаног позванетва.) Као што прашина, блато и нечистота нигде у свету нису то што су у Београду, тако је и поледица у Београду нешта особито, нешто мимо свет, — нешто страшно и убпствено. А зашто? — Из простог разлога што још ни један председник општине београдске није јавно убијен... $ Вече је било, магловито п студено вече. Ја сам се тада опрезно спуштао једном од најстрменијих београдских улица, а преда мном је доста слободно корачала једна дама. Не видим је добро, али чујем да на њој нешто пријатно шушти (ваљда жипон) а по еластичним и слободним покретима њеним рекао бих да је млада и у своје ноге ноуздана. И балансирајући као ио конопцу, ја сам у томе тренутку имао само једну једину жељу: да ue наднем. А стрепећи и за себе и за даму која је преда мном корачала, мени се одједном почеше развијати мисли о страшном буцету општпне београдске, о начинима на које тај буђет некуд тоне и о једннствеиим страдањима несрећних људн који тај буџет носе на својим леђима. „Толика нндиферентност! Толнко лудило!“ рекох ја у себш првп прекор упућујући престоничкој интелпгенцпји, а други широким масама београдског грађанства. II баш у томе тренутку нешто преда мном лупн.