Delo

284 Д Е Л 0 Ја боље отворих очи, али пред собом не видех ништа п никога, па ни даму која ми је дотле била стално пред очима. Значи, она је пала... Сирота жена! Заборавих и на поледицу и на све опасности које човека на њој очекују, и притрчах несрећној дамп. — Да се нисте јако повредили? — упитах је, пошто јој помогох да стане на ноге. Она ми се у полутами загледа у очн, п ја у необичном сјају њених очију познадох младост, застиђеност и топлу благодарност према помоћној руци непозната јој човека. — Не... Хвала вам!... Онда пођосмо даље. Али не учинисмо честито ни неколико корака унапред, а дама поново клизну и у мало опет не паде. — Ако дозволите, ја ћу вас узети под руку? Она понуду прими и захвали ми се, и, како ми се учини, немађаше довољно речи да ми изрази сву своју благодарност због тога. Онда опет пођосмо даље. Дама је, истина, слободно корачала, алп се мени нешто почеше скраћивати кораци. Не знам баш тачно зашто, тек више нисам осећао никакав страх од поледице; чак више о томе нисам ни мислно. А десна мп рука гори као да сам је у пламен метиуо! Алн дама опет клизну, п умало што и мене не повуче за собом. Заиста, крнтпчна ситуацпја! — Знате шта? — рече ми она и задржа се мало при тим речима. — Ја мислим да би боље било да ја вас узмем нод руку?... II ја увидех сву умееност тога предлога, те тако пођосмо даље на тај пачпн, вајкајућн се унисоно на општину београдску, која је, изгледа, ставила себи у задатак да људе јавно ломи као погачу и да им загорчава живот свакојаким непријатностима. Сиђосмо и у попречну, прнличпо осветљену н равну улицу, а нити мени пада на ум да јој се представим, нити ме она ма и најситнпјом околношћу подсети на ту моју дужност. II идемо тако даље и беспоштедно оговарамо општину београдску. Мепи под иазухом топло, много тонло, и осећам да ми је та топлина иријатна, необично пријатна. Тако присиесмо под велпку електричну лампу, која је око себе просипала густе снопове светлости.