Delo

Т Р II П Р II Ч Е 285 Тад се дама трже, а тргох се и ја. — Извините!... Ја сам се и сувише заборавила... Хвала вам! II ја нешто промуцах у томе смислу, поклоних се и продужих пут. Дама се врати натраг. (Мора бити да је у разговору заборавила на свој пут.) „Леиа и пријатна женица!“ рекох ја у себн, инстинктивно се окретох за њом, и онда се уплаших од свега, и брже пођох напред. * Дођох кући. Вадим из џепова посластнце за децу н милујем их. — Татице, ала лепо миришеш! — рече мој најмлађи синчић, узе скут мога капута у своје нејаке ручнце и прннесе га носу. — Како лепо мирише наш добри татица! Онда ми се и моја најстарија ћерчица иримаче, метну ми главу на прса и узе чујно увлачити ваздух у нос. — Мамо — рече опа и окрете се мојој женн — да знаш што наш тата лепо мирише! Ја се нађох у небраном грожђу п ночех се око самог себе окретати и самог себе мирисати. У том и моја жена устаде са столпце, приђе ми и поче ме мирисати. — Неки леп мирис — рече она сухо и очи јој се запалише пакосном сумњом. А ја?... Задуго нисам могао доћи к себи од забуне, док се најзад не сетпх у чему је ствар. II ондах исиричах све по реду како је и шта је било. Нападох свом жестином слободног нрестонпчког грађанина на општину београдску, н да бнх своје кавалерство уздигао нред женом, рекох да је тога вечера нросто бпо у питању живот једне од најмлађих п можда најдражесннјнх дама београдских!

II пошто нпкакве ближе податке о дами нисам могао дати, то је ево већ десетп дан како ја и жена ћутимо једно од другог... Чеда Поповм*. +0+