Delo

306 Д Е Л 0 проејака у свету, а ја не нознајем ни једнога који не зна неки корак из ваше игре. Он. Имате право. У свој краљевини само један човек маршира, то је господар, све остало заузима позиције. Ја. Господар? Још има нешто да се каже. А мислите ли да се овда онда пе нађе поред њега нека мала нога, мали потиљак, мали нос, што му чини да прави мало пантомиме. Коме год је потребан неко други, тај је сиромах, и заузима позипију. Краљ заузима позицију пред својом метресом, а пред Богом он корача као глумац. Министар пред свога краља ступа као удворица, ласкавац, слуга и просјак. Гомила славољубиваца на сто начина све гори од горег заузима пред министром мање позиције, свештеник племићског реда у јаци и дугом огртачу бар једном недељно, пред чуваром листе права. Тако ми вере, оно што ви називате пантомимом просјака јесте велики земљотрес; свако има своју малу... и свога заштитника. Он. То ме теши. Ја. Али док сам ја говорио, оп је подражавао, да умреш од смеха лпчностима које сам именовао. На пример, да би преставио малог свештеника, шешир је држао под мишицом, а требник у левој руци; десном је подизао скут од левог огртача, журио је папред, нагнув мало главу на раме, оборио поглед, тако вешто подражавајући лицемера, да сам мислио да гледам писца „Г1обпјања“ пред орлеанским епископом. Да би преставио ласкавце, славољубиве, лежао је иотрбушке: био је Буре у главној контроли. Ја. Одиграли сте особито; али ипак име једно бнће ослобођено од нантомима; то је филозоф који нема ништа и који не тражи ништа. Оп. А где је та животиња? Ако нема ништа, онтрпи; ако пе тражи пишта, неће ни добити... и увек ће трпети... Ја. Не... Диоген се ругао потребама. Оп. Али треба бити оденут. Ја. Не, он је ишао сасвпм наг. Он. Попекад је било хладно у Атпни. Ја. Мање пего овде. Он. Тамо су људи јели? Ја. Без сумње. Оп. На чији рачун?