Delo

308 Д Е Л 0 руке за модел. Кад тад би имала свога главнога закупца. А ход — ах, Боже, какав ход! (Па онда поче да подражава ходу своје жене, ишао је ситнпм корацима, главу држао' поносито, хладио се лепезом, разбацивао се при ходу; као што се најобичније понашају наше мале кокете. Па затим продужп: Свуда сам је проводио. По Тиљеријама, Царској Палатп, по Булевару. Кад би ујутру нафризирана, а у лакој краткој хаљини, прелазила преко улице, ви бисте морали застати да је видите, загрлили би је с четири прста да је не стиснете. А ако би когод идући за њом гледао како каска својим лаким ножицама, она би почекала, пропустила га даље, али уз то би га погледала својим крупним црним сјајним очима, на шта би он морао застати... то је као... Али авај, ја сам је упропастио, а са њом и све своје наде на срећу. За то сам је и узео п поверио јој своје планове. Али она је била и сувише оштроумна, те је увидела да се они не могу остварити, и за то их није ни одобрила. (Па онда поче да јеца и плаче говорећи:) не, не, никада се нећу утешити. Од тада сам узео рабат и капицу. Ја. Од туге. Он. Од туге, баш ако хоћете. А у самој ствари да имам чанак на глави... Али већ је доцкан, а ја треба да идем у Оперу. Ја. Шта се даје. Он. Доверњ. Има доста лепих ствари у музици, штета што их није он први изнео. Међутим мртвацима увек по неки теше живе. Шта ћете? Quisque suoš patimur manes! Али сад је пет и по часа, ето звони не вечерње попе Каноја и моје. Збогом, господине филозофе. Зар није истина да сам увек исти? Ја. Авај! да, на несрећу. Он. Нека будем овако несрећан још само једно четрдесет година; јер: ко се на послетку смеје тај се слатко смеје. С фрапдуског, Милица Марковић