Delo

/ СТАРИ КАРЛОВИЋ Доцкан у ноћ, код мога чувара шума, седели смо нас троје: моја два пријатеља, надзорна инжињера, и ја, покрај чашедоброга вина. Они беху стигли рано тога јутра мени у походе и после неколико часова заморна, али богата лова пријатно смо се одмарали у угодној, бело окреченој собици. На пољу је падао снег. Крупан, у великим пахуљицама, препун зимске свежине, падао је он преко широке, мирне и тајанствене равни и његова белина све је више одударала од тамнине ниских огољенпх жбунова и усамљених, тешких стабала високих топола што се као неми стражари пружаху једна поред друге. Међутим у соби пуцкарала је пећ и њена пријатна топлина одлично је дејствовала на наше промрзле и заморене удове. Откравивши се у велико, а загрејани прилично вином, разговор наш бивао је све живљи, брзо прелазио с предмета на предмет, и после претресених далеких ђачких успомена зауставио се као обично, на жељи и њеној љубави. Наш млађи пријатељ, још у свему младић из школе, који је сваку појаву и ствар схватао само са идеалне стране, није могао да при том не узвикне као у неком заносу, како је љубав према жени почетак и крај и свему, пролеће и оваплоћење, ја, управо сам живот. Други, човек од својих тридесет година, са збораним челом и ирогрушаном седом косом, али са очима још увек сјајним и живим, насмеши се и на похвалне речи одушевљена младића додаде: