Delo

56 Д Е Л 0 узев, она показује уметнички смисао за спољашњи облик и отменост у осећањима. Осећања су каткад дубока и интимна, и увек изражавана у најразноврснијим ритмима. Ронсар је био истински велики песник; зато га нећемо моћи увек објаснити самим духом расе. Велики песници свију народа, као што смо поменули једном, махом излазе из оквира своје расе. Иако је врло много подражавао, нарочито старе, он је често налазио и дубоких личних акцената. Француски дух му је дао грациозност п отменост, и помогао му да схвати суштину класичне уметности. Принос његове личности то је елегичан тон и осећање природе. Ронсар је природу осећао у свој живописности њеној, на пр. у овом пејзажу: „Овде се ливада прелива у стотину боја, „Гле! нежна лоза уз брестове се узвила, „А тамо свежа хладовина покреће лишће, „Које се лепрша тамо амо под дахом ветра; „Овамо све ближе и ближе вредне челе „Љубе и сишу мирисе са цвећа; „Тамо потмуо жубор поточића „Слаже се благо с туговањем тица; „А овде се зефир међ боровима чује“. Још савршенији је Ронсар био у елегији, у исказивању својих најинтимнијих осећања. „Ронсарове љубави“ су изврсна књига и често опомињу на латинског песника Тибула. Осећањем љубавне сете, такође, Ронсар одступа од француског духа. Он, као и Вилон, показује особине које ће француски дух тек доцније примити. Али крај свега тога, код Ронсара има и сувише угледања на старе; његова’хуманистичка ученост често је била кобна по његову поезију. Француски дух се поглавито у два смисла испољио у Ронсаровом песништву. Пре свега он је у њега унео ораторски дух, тежњу за расправљањем и поуком, за моралном дисертацијом и за сатиром. Ова врста дидактичног песништва нарочито је прикладна Французима, који од природе воле да говоре, расправљају, беседе и поучавају. Цело дело Ронсарово је просејано овом врстом поезије. Затим, Ронсар је испевао, опет у француском духу, велики број оних полулирских песама, које зајме од чисте лирике облик и покрет, а од елегије излив личних