Delo

фРАНЦУСКИ ДУХ У КЊИЖЕВНС CTII 55 у интересу мира. У томе лежи битна разлика између њега и Раблеа, који је, напротив, волео активан и напоран живот. Између њих има још једна разлика. Видели смо шта све Рабле тражи да му васпитаник изучи, видели смо колико је то било напорно и обимно. Сасвим друкчији је Монтењов програм. Његов ученик има на врло лак начин да дође до знања, до површнога знања — разуме се; да од свега зна само помало. У накнаду за то, треба да стекне лепе друштвене и светске особине, да постане отмен човек, и, најзад, да о свему здраво суди. Из ове анализе Монтењових идеја види се, како се у њему стекла чудна мешавина француског духа са особинама једнога личног темперамента и тежњама човека из доба Обнове. Једна само црта Обнове му потпуно недостаје, а то је уметност. Његови Есеји нису нимало уметничко дело. У Монтењу се види и нова форма коју he француски дух ускоро узети. Он у себи показује прве трагове великога класичног духа. Прво, он није Хришћанин. Нехришћанска струја која потиче од њега допреће после, преко Молјера и Декарта, до самог Волтера. Уосталом, то није општа особина XVII века; има их других важнијих. Тако Монтењ откупљује ред и мир по цену потчињавања апсолутној монархији. У погледу религије он се угледа на краља. У књижевности и филозофији истиче суверенитет разума, који је апсолутан и, као такав, може да дође до истине. Даље, Монтењ своди васпитање на стварање отменог човека. Књижевности прописује моралан психолошки циљ, и одређује јој човека за искљчнви предмет обрађивања; тежи за јединством и сталношћу језика. Што се тпче стила, правило му је јасност, истинитост и природност. Р о н с а р. У прво доба своје младости Ронсар је показивао дивне особине лепо васпитаног дворјанпна. Знао је енглески, немачки и талијански; био је наочит млад човек и добар играч; на двору су га радо гледали. Али он се изненада разболи и оглуви; то га начини немогућним за дворски живот, и он се ода изучавању старине. После овога биће нам .јасна цела његова поезија. Уопште