Delo

АНА КАРЕЊИНА 59 бало радити. Он се само потпуно слагао са свим оним што му је предлагано. Брат је узајмио за њега новац; кнегиња му саветоваше да после свадбе отпутује из Москве. Степан Аркаднјевич посаветова му да иде на страну. Онје на све пристајао. „Радите шта хоћете, ако вам је то пријатно. Ја сам срећан, и моја срећа не може бити ни већа ни мања, па ма шта ви чинили“, мишљаше он. Кадје саопштио Китинки савет Степана Аркадијевича да путују на страну, он се веома зачуди кад она не пристаде на то, имајући, у погледу њиховог будућег живота,. некакве своје одређене захтеве. Она је знала да ЈБовин има у селу посао, који он воли. Она, како он увиђаше, не само да није разумевала тај посао, него га и није хтела да разуме. Али то јој ипак није сметало да сматра тај посао као врло значајан. И стогаје она знала да ће њихова кућа бити у селу, п није желела да иде на страну, где неће живети, него онамо, где ће бити њихова кућа. Ова одређено изражена намера зачуди Љовина. Али пошто њему беше све једно, он одмах замоли Степана Аркадијевича, као да то беше његова дужност, да иде у село и да тамо удеси све што зна, са оним укусом, којега је тако много било у њега. — Него знаш ли шта, —речеједном Степан Аркадијевич Љовину, вративши се из села, где је све удесио за долазак младенаца, — имаш ли ти уверење да си се причестио? — Не. А што? — Без тога се не можеш венчати. — Их, их, их! — повика Љовин. — Па ја се, чини ми се, већ девет година нисам нричестио. Нисам нп мислио о томе. — Красан си ми ти, — смејући се рече Степан Аркадијевич, — а још мене зове нихилистом! То не може тако. Мораш се причестити. — Па кад ћу? Још четири дана свега остало! Степан Аркадијевич удесио је и то. II Љовин поче да пости и да се спрема за причест. За Љовина, као за човека који није веровао и који је у исто време поштовао веровање других људи, присуство и учешће у црквеним обредима било је врло тешко. Сада, у овом осетљивом према свему, омекшаном стању духа, у коме се он налажаше, ова неопходност лицемерства била је Љовину не само тешка, него му се учини сасвпм немогућна. Сада, у стању своје славе, свога цветања, он мора или да лаже, или да нсмева светињу. Он је осећао да