Delo

60 Д Е Л 0 није у стању чинити ни једно ни друго. Али ма колико да је запиткивао Степана Аркадијевнча, да ли се може добити уверење и без причешћа, Степан Аркадијевич изјављивао је да је то немогућно. — Шта ће ти бити — само два дана? А он је красан и паметан чичица. Он ће ти ишчупати тај зуб тако да нећеш ни осетити. Стојећи на првој литургији, Љовин покуша да освежи у себи младићске успомене о оном силном религиозном осећају, који је преживео од шеснаесте до седамнаесте године. Али се одмах увери да је то за њега сасвим немогућно. Он покушада гледа на све то као на један празан безначајан обичај, слично обичају прављења посета, али осети да и то никако није могао да учини. У односу према религији Љовин се осећао, као и већина његових савременика, у најнеодређенијем положају. Он није могао да верује, а у исто време није био тврдо убеђен да је све ово неистинито. И према томе, не будући у стању да верује у значајност онога што је чинио, нити да гледа на то равнодушно, као на празну формалност, — он је за све време тога спремања за причест био испуњен осећајем стида и незгоде, радећи оно што сам не разуме, и према томе, како му говораше унутарњи глас, нешто лажно и рђаво. За време службе, он је час слушао молитве, старајући се да им приппше такав значај, који се не би разилазио са његовим ногледима, час се опет, осећајући да не може да пх разуме п да мора да их осуђује, старао да их не слуша, него се занимао својим мислима, посматрањима и успоменама, које су са необичном живошћу, за време овог доконог стајања у цркви лутале по његовој глави. Он је одстојао литургију, бденије и вечерње часове, и идућег дана, уставши раније но обично, не пивши чаја, дође у осам сати у цркву на јутарње часове и исповест. У цркви не беше никога, осим једног војника - просјака, двеју старица и црквењака. Млади ђакон, са двема оштро обележеним половинама дугачких леђа под танком мантијом, срете га и пришавши сточићу покрај зида, поче одмах читати часове. У току читања, особито при честом и брзом понављању једних истих речи: „Господп џомилуј", које су звучеле као „помилос, помилос“, Љовин осећаше да је мисао његова затворена и запечаћена, и да