Delo

АНА КАРЕЊИНА 67 — А! То је врло лепо! — рече он, мрачно гледајући у девојку. — Иди, Дуњаша, ја ћу те позвати, — рече Кити. — Шта је с тобом? — упита она, одлучно говорећи му „ти“, чим је девојка изашла. Она примети његово чудновато лице, узбуђено и мрачно, и обузе је страх. — Кити! Ја се мучим! Ја не могу да се мучим сам, рече он с очајањем у гласу, стајући пред њу и с молбом гледајући јој у очи. Он је већ впдео по њеном правичном и пуном љубави лицу да ништа не може бити од онога што је намеран био да јој каже, али њему је ипак било потребно да га она сама у томе разувери. — Ја сам дошао да кажем, дајошвреме није прошло. Све се ово може уништити и понравити. — Шта? Ја ништа не разумем! Шта је с тобом? — То што сам хиљаду пута говорио и о чему не могу да не мислим... то да ја нисам достојан тебе. Ти ниси могла при■стати да пођеш за мене. Размисли се. Ти си се преварила. Размисли добро. Ти не можеш да ме волиш... Ако... боље реци, — говорио је он, не гледајући у њу. — Ја ћу бити несрећан. Нека говори шта ко хоће, све је боље, него ли несрећа... Боље је сад, док још има времена... — Ја не разумем, — уплашено одговори она, — то јест, ти хоћеш да се одречеш... да не треба? — Да, ако ме не волиш. — Ти си иолудео! — узвикну она, поцрвенивши од досаде. Али лице његово беше тако жалосно, да она уздржа своју досаду и збацивши хаљине с наслоњаче, седе ближе до њега — Шта ти мислиш? Реци ми све. — Ја мислим да ме ти не можеш волети. Зашта ме можеш волети ? — Боже мој, шта ја могу?.. — рече она и бризну у плач. — Ах! Шта сам учинио? — узвикну он и павши наколена пред њу, поче јој љубити руке. Кад је кнегиња кроз пет минута ушла у собу, она их нађе већ потпуно помирене. Кити не само да га је уверила да га воли, него му је чак — одговарајући на његово питање: зашто га воли? — објаснила зашто. Она му је рекла да га воли зато, што га потпуно разуме, зато што она зна, шта он мора волети и да је све, што он воли, добро. И то му се учинило потпуно јасно. Кад је кнегиња ушла у собу, они су седели напоредо 5*