Delo

72 Д Е Л 0 — Лепо си се провео с кошуљом! — рече Сергије Иванович, клатећи главом и смешећи се. — Да, да, — одговори Љовин, не разумевајући о чему говоре. — Е, Косћа, сад треба решити, — рече Степан Аркадијевич с притворно-уплашеним изгледом — значајно питање. Баш сад си у стању да оцениш сву његову важност. ГЈитају ме: да ли да запале свеће паљене или непаљене? Разлика је у десет рубаља, — додаде он, спремајући усне за осмејак. — Ја сам решио, али се бојим да нећеш дати пристанак. Љовин је разумео да је то била шала, али се не могаше осмехнути. — Дакле, како? Непаљене или паљене? То је питање. — Да, да, непаљене! — Е, мило ми је. Питање је решено! — рече Степан Аркадијевич, смешећи се. — Збиља, тако човек глупи у овом положају, — рече он Нирикову кад се Љовин, збуњено погледавши у њега, примаче својој невести. — Пази, Кити да прва станеш на ћилим, — рече грофица Нордстон, прилазећи. — Красни сте ми ви! — обрати се она Љовину. — Је ли, зар те није страх? — рече Марија Дмитријевна, стара тетка. — Да ти није хладно? Ти си бледа. Чекни, сагни се! рече Љвова, сестра Китинкина, и, заокругливши своје пуне дивне руке, с осмејком поправи јој цвеће на глави. Доли приђе, хтеде нешто да каже, али не могаше да изговори, заплака се и неприродно се насмеја. Кити гледаше у све онаким истим расејаним очима, као и Љовин. Међутим, свештенослужитељи се обукоше и свештенпк са ђаконом приђе налоњи, која је стајала на црквеној паперти. Свештеник се обрати Љовину, рекавши нешто. Љовин не разабра, шта свештеник рече. — Узмите невесту за руку и водите, — рече девер Љовину. Љовин за дуго не могаше да појми, шта се од њега захтевало. Дуго су га поправљали и хтедоше већ да га оставе, јер никако није пружао руку коју треба, нити је пак узимао ону руку коју треба — кад најзад он појми да је требало десном руком, не мењајући положај, узети њену десну руку. Кад је,