Delo

86 Д Е Л 0 руске даме, они у иностранству никад нису стављали себе у лажан положај, и свуда су сретали људе. који се претвараху да схватају њихов узајамни положај много боље, него што га они сами разумеваху. И сам растанак са сином, кога је она волела, нпје ју у прво време мучио. Девојчица, његово дете, беше тако љупка и тако привеза за себе Ану, откако јој остаде само ова девојчица, да се Ана ретко сећаше сина. Потреба живота, увећана оздрављењем, беше тако јака, а услови живота беху тако нови и пријатни, да се Ана осећаше неопростиво срећна. Што је више упознавала Вронскога, то га. је више волела. Она га је волела и као личност саму по себи, и због његове љубави према њој. Његово потпуно припадање њој било јој је стално мило. Његова близина беше јој вазда пријатна. Све црте његовог карактера, које она упознаваше све више и више, беху за њу неисказано љупке. Његова спољашност, промењена у грађанском оделу, беше за њу примамљива као за младу заљубљену девојку. У свему, што је он говорио, мислио и радио, она гледаше нешто особито племенито и узвишено. Њено усхићење често ју је саму цлашило: она је тражпла и није могла да нађе у њему ништа што не би било дивно. Она није смела да му испољи свест свога ништавила пред њим. Чињаше јој се да је он, знаЈући за то, може пре нрестати волети, а она се сад ничега тако није бојала као губитка његове љубави, ма да и није имала зато никаквих повода. Али она не могаше а да му не буде благодарна на његовом односу према њој и да не покаже како она цени то. Он, који је, по њеном мишљењу, имао тако одређену наклоност према државничкој делатности, у којој је морао играти угледну улогу, — жртвовао је своје частољубље ради ње, не показујући никад ни најмањег сажаљења. Он беше више, него ли пре, љубавнопонизан према њој, и мисао о томе да она никад не осети незгоду свога положаја, нпје га ни за тренутак остављала. Он, тако одважан човек, у односу према њој не само да јој није противоречио, него није имао своје воље и био је, како изгледаше, заузет само тиме, како да предухитри њене жеље. И она то није могла да не цени, премда ова наирегнутост његове пажње нрема њој, ова атмосфера брига којом ју је окружавао, понекад јој тешко падаше. Међутим Вронски, без обзира на потнуно остварење онога што је тако дуго желео, не беше потпуно срећан. Он ускоро