Delo

АНА КАРЕЊИНА 87 осети да му је остварење његових жеља донело само једно зрнце од читаве планине cpehe, коју је очекивао. Ово остварење показа му ону вечну погрешку, у коју падају људи, замишљајући срећу као остварење својих жеља. Првих дана, кад се сјединио с њом и обукао грађанско одело, он осети све дражи слободе љубави и слободе уопште, за које он није знао раније, — и беше задовоља.н, али не за дуго. Он ускоро осети да се у души његовој подиже жеља за жељама — туга. Независно од своје воље, он се стаде хватати за сваки мимогредни каприз, сматрајући га за жељу и циљ. Шеснаест часова дана требало јо нечим запремити, јер они беху у иностранству на потпуној слободи, ван онога круга погодаба друштвеног живота, који је заузимао време у Петрограду. 0 задовољствима момачког живота, која су у пређашњим путовањима по иностранству занимала Вронског, није се могло ни помислити, јер само један такав нокушај произвео је неочекивану и неодговарајућу касној вечери с познаницима сету у Ани. Одношаји с друштвом местним и руским, при неодређености њпховог положаја, такође се нису могли завести. Разгледање знаменитости, не говорећи о томе да је све већ било виђено, није имало за Руса и паметна човека ону необјашњиву значајност, коју умеју да придају томе послу Енглези. II као што се гладна животиња маша за сваки предмет, на који наиђе, надајући се да у њему нађе храпе, тако се исто и Вронски лаћаше час политике, час нових књнга, час слика. Пошто још из младИх година осећаше способност и наклоност према жпвопису, а не знајући на шта да троши свој новац, отпоче скупљати гравпре — он се зауставп на живопису, поче се занимати њиме и у њега уложи ону незаузету количину жеља, која је тражила задовољења. Он имађаше способности за разумевање вештине и за тачно, укусно подражавање вештини, те помисли да има баш оно што је потребно уметнику и, колебајући се неко време у томе, какву врсту живописа да избере: религиозну, историску, жанр или реалистпчну, оп отпоче да слика. Он је разумевао све врсте живописа и могао се надахнути сваком од њих; али он није могао да замисли да се могло сасвим и не знати, каквих врста живописа има, и ипак надахнути се непосредно онпм што је у души, не паштећи се нимало, да ли ће оно што се изради припадати каквом било познатом правцу. Како он не знађаше