Delo

АНА КАРЕЊИНЛ 89 — Шта представља слика? — упита Ана. — Христос пред пилатом. Христос је представљен као Јеврејин са свим реализмом нове школе. II наведен питањем о садржини слике на једну од најомиљенијих својих тема, Гољењишчев поче излагати. — Ја не разумем, како могу тако грубо да се варају. Христос већ има своје одређено оваплоћење у уметности великих стараца. Према томе, ако они хоће да представе не Бога, већ револуцпонара или мудраца, онда нека из историје узимају Сократа, Франклина, Шарлоту Корде, али само не Христа. Они узимају баш оно лице, које се за уметност не може узимати, а затим... — А је ли истина, да тај Михајлов тако бедно живп? упита Вронски, мислећи да он, као руски меценат, без обзира на то да ли је слика добра или рђава, треба да помогне уметнику. — Сумњам. Он је портретиста необичан. Јесте ли видели портрет Васиљчикове? Али, чинп ми се, да више неће да ради лортрете и зато може бити да је заиста у невољи. Ја говорим да... — Да ли би хтео израдити портрет Ане Аркадијевне? рече Вронски. — Зашто мој? — рече Ана. — После твога ја нећу никакав други портрет. Боље нека изради Анин (тако она зваше своју девојчицу). Ево и ње, — додаде она, погледавши кроз прозор на лепотицу талијанку- дојкињу, која беше изнела дете у врт, и одмах се неприметно обазре на Вронског. Лепотицадојкиња, чију је главу Вронски узео као модел за своју слику, беше једна тајна жалост у животу Анином. Вронски ју је узимао за модел при сликању, уживао у њеној лепоти и средњевековности, и Ана није смела ни пред самом собом да призпа да се боји љубоморе на ову дојкињу, те је с тога особито миловала и мазила и њу и њеног маленог синчића. Вронскп погледа такође на прозор и у очи Ани, и окренувши се одмах Гољењишчеву, рече: — А познајеш ли ти тога Михајлова? — Сретао сам га. Али то је особењак и без сваког образовања. Знате, један од оних дивљих, нових људи, који се сад често сретају; знате, од оних слободњака који су d’emblće васиитани на појмовима неверовања, одрицања и материјализма. Пређе су, — говорио је Гољењишчев, не примећујући или не желећи да прнмети, де су и Ана и Вронски хтели да говоре, —