Delo

АНА КАРЕЊИНА 93 лије Семјоничу, — обрати се она доктору, слабуњавоме човеку, — јесте ли били тамо ? — Био сам, али сам умакао, — са мрачном шаљивошћу одговори доктор. — Значи да сте направили добар моцион. — Изврстан! — А како је здравље старичино? Надам се да није тифус? — Тифус или не, тек није добро. — Како ми је жао! — рече Ана и одавши на тај начин потребну пажњу укућанима, обрати се својима. — Па ипак, према вашем причању, тешко би било конструисати машину, Ана Аркадијевна, — рече у шали Свијажски. — Не, зашто? — рече Ана с осмејком, који је говорио да је она знала да је у њеном тумачењу конструкције машине било нешто љупко, што је и Свијажски опазио. Та нова црта младе кокетерије ненријатно порази Дарију Александровну. — Али зато знањем архитектуре Ана Аркадијевна просто поражава, — рече Тушкевич. — Како, ја сам јуче чуо кад је Ана Аркадијевна рекла: строба и плинтуси1 — рече Весловски. — Тако ли беше? — То није никакво чудо кад тако много видиш и чујеш, — рече Ана. — А ви јамачно не знате ни од чега се праве куће? Дарија Александровна виде да је Ана била незадовољна тим тоном шаљивости који је био између ње и Весловскога, али је и нехотице сама падала у њ. Вронски је поступао у овом случају сасвим супротно Љовину. Он очевидно није придавао брбљивости Весловскога никакав значај и шта више подржавао је ове шале. — Дед’ реците, Весловски, чиме спајају камење? — Разуме се, цементом. — Браво! А шта је цемент? — Тако, нека врста блата... не, смеса за мазање, — рече Весловски, изазивајући општи кикот. Разговор за столом, изузев утонулог у мраћно ћутање доктора, архитектора и управника, није никако ирестајао, час текући глатко, час задевајући и дирајући понеког у живац. Једанпут и Дарију Александровну дарнуше у живац и она се тако разжести да је чак поцрвенела, а затим се већ присећала 1 Четвртаста подлога под стубовима и доњп напуштени део зида.