Delo

94 Д Е Л 0 да ли није рекла штогод излишно и непријатно. Свијажски поведе разговор о ЈБовину, причајући о његовом чудноватом мишљењу да су машине само од штете у руском газдинству. — Ја немам задовољство познавати тога господина Љовина, — смешећи се, рече Вронски, — али он вероватно никад није видео те машпне, које осуђује. А ако је видео и пробао, то јамачно тек како било, и не страну већ неку руску. А какви овде могу бпти погледи? — Уопште, турски погледи, — обраћајући се Ани, рече с осмејком Весловски. — Ја не могу да браним његово мишљење, — планувши рече Дарија Александровна, — али ја могу рећи да је он врло образован човек и кад би он био ту, он би вам умео одговорити; али ја не умем. — Ја га веома волим, ми смо добри пријатељи, — добродушно смешећи се, рече Свијажскп. — Mais pardon, il est un petit peu toque; на пример, он тврди да ни земства ни примиретелни судови нису потребни и неће ни у чему да учествује. — То је наша руска равнодушност, — рече Вронски, сипајући воду из ледене боце у танку чашу-стопачу, — не осећамо обавезе које од нас изискују наша права, па зато одричемо те обавезе. — Ја не знам човека строжијег у вршењу својих обавеза, — рече Дарија Александровна, раздражена тим тоном превасходства Вронскога. — Ја сам, напротив, — настави Вронски, очевидно дарнут у живац тим разговором, — ја сам, напротив, каквог ме видите, врло благодаран за част коју су ми учинили, благодарећи Николају Р1вановичу (он показа на Свијажског), изабравши ме за ночасног примиритељног судију. Ја сматрам да је присуствовање на скуповима, претресање сељачких питања о коњима за мене исто тако важно, као и све што ја могу да урадим. И сматраћу за част, ако ме изберу за одборника. Тиме ћу се само одужити за оне користи које ужпвам као поседник. На несрећу, код нас непојимају онај значај који треба да имају у држави велепоседници. Дарији Александровној беше необично слушати га онако спокојна у својој правичности за својим столом. Она се сети како је Љовин, који противно мисли, био тако исто одлучан