Delo

АНА КАРЕЊИНА 99 — Доктор ми је рекао после моје болести.

— Не може бити! — рече Доли, широко отворивши очи. То је за њу било једно од оних открића, чије су последице и користи тако огромне, да човек првог тренутка само осећа да. се не може све схватити, али да ће се морати о томе много и много мислити. Ово откриће, којејој одједнОхМ објасни све оне непојмљиве за њу породице, у којима је било само по једно и по два детета, изазва у њој толико мисли, комбинација и противоречних осећаја да није умела нпшта да каже, већ је само широко-отвореним очима зачуђено гледала у Ану. То је било баш оно, о чему је она маштала, али сад, сазнавши да је то могућно, она се ужасну. Она је осећала да је то било сувише просто решење одвећ сложеног питања. — N’est се pas immoral?1 — рече она само, поћутавши. — Зашто? — Помислп само, ја имам да бирам из двога: или да будем трудна. т. ј. болесна, или да будем пријатељ, друг свога мужа, све једно мужа, — намерно површним и лакомисленим тоном рече Ана. — Па да, иа да, — говораше Дарија Александровна, слушајући оне псте аргументе, које је она сама себи наводила, п не налазећи више у њима пређашње убедљивости. — За тебе, за друге, — говораше Ана, тобож погађајући њене мисли, — још и може бити сумње, алн за мене... Разуми, ја нисам жена; он ме воли дотле, док ме воли. II шта? Чиме ћу ја да подржим његову љубав? Је л’ овим? Она испружи беле руке испред трбуха. Необичном брзнном, као што то бива у тренуцима узбуђења, мисли и успомене гомилале су сеу глави Дарије Александровне. „Ја“, мишљаше она, „нисам привлачила Стиву; он је отишао од мене другима, али га ни она прва, ради које ми је постао неверан, није задржала тиме што је била увек лепа и весела. Он ју је оставио п нашао другу. II зар ће Ана тиме привући и задржати грофа Вронскога? Ако он то буде тражио, наћи ће тоалете и манирејош примамљивије и веселије. II ма како да су беле, ма како да су дивне њене огољене руке, ма како да је леп сав њен пунани струк, њено загрејано лице иза ове црне 7* 1 Да то није неморално?