Delo

100 Д Е Л 0 косе, он he наћи још лепше, као што тражи и налази мој одвратни, жалосни и мили муж“. Доли ништа не одговори и само уздахну. Ана примети овај уздах, који показиваше неслагање, и настави. Она је имала у резерви још аргумената, али већ тако јаких да се на њих ништа није могло одговорити. — Ти кажеш да то не ваља? Али треба размислити, настави она. — Ти заборављаш мој положај. Како могу да желим децу? Ја не говорим о мукама, не бојим их се. Али помисли, чија ће бити моја деца? Несрећна деца, која ће носити туђе име. Самим својим рођењвхМ она ће бити стављена у неопходност да се стиде своје матере, свога оца, свога рођења. — Па зато је баш и потребан развод. Али Ана је не слушаше. Она је хтела да искаже оне исте разлоге, којима је толико пута себе убеђивала. — Зашто ми је дат разум, кад га нећу употребити на то да не стварам у свету несрећнике? Она погледа у Дарију, али не сачекавши одговор, настави: — Ја бих се увек осећала крива пред овом несрећном децом, — рече она. — Ако их нема, онда бар нису несрећна, а ако су несрећна, онда сам ја сама за то крива. То су били они исти разлози, које је Дарија Александровна сама себи наводила, али сад их је слушала и није разумевала. „Како могу бити крива пред бићима, која не постоје?“ мишљаше она. И одједном јој дође мисао: да ли је, ма у каквом било случају, могло бити боље за њеног љубимца Гришу кад не би никад ни постојао? И то јој се учини тако дивље, тако чудновато, да она нехотице заклати главом да би растерала ову збрку мисли. — Не, не знам, то не ваља, — рече она само с изразом гађења на лицу. — Да, али не заборави, шта си т и, а шта сам ја... А осим тога, — додаде Ана, без обзира на богаство својих разлога и на оскудност разлога Долиних, као ипак признајући да то не ваља, — не заборави главно — да се ја сад налазим у друкчнјем положају. За тебе је питање: желиш ли ти да немаш више деце; а за мене је: желим ли да их имам. А то је велика разлика. Разумеш ли, да у моме положају ја то не могу да желим.