Delo

АНА КАРЕЊИНА 101 Дарија Александровна није одговарала. Она одједном осети да јој Ана поста тако далека, да између њих постоје питања, у којима се оне никад не могу сложити и о којима је боље и не говорити. XXIII — У толико пре ти је потребно да уредиш свој положај, ако је могућно, — рече Доли. — Да, ако је могућно, — рече Ана одједном потпуно другим, тихим и тужним гласом. — Зар је немогућан развод? Мени су говорили да твој муж пристаје? — Доли! Мени се неће да говорим о томе. — Лепо, нећемо, — похита да каже Дарија Александровна, приметивши израз патње на лицу Анином. — Ја видим само да ти сувише мрачно гледаш. — Ја? Ни најмање. Ја сам врло весела и задовољна. Ти си видела, је fais des passions. Весловски... — Да, нраво да ти кажем, не допада ми се тон Весловског, — рече Дарија Александровна, желећи да промени разговор. — Ах, ни најмање! То голица Алекспја и ништа више; али он је дечко и сав је у мојим рукама; разумеш, ја управљам њиме како хоћу. Он тије као год и твој Гриша... Доли! — одједном промени она говор — ти кажеш да ја мрачно гледам. Ти не можеш да разумеш. Ово је сувише ужасно. Ја се старам да сасвим не гледам. — Али мени се чини да треба. Треба учинити све што се може. — Али шта се може? Ништа. Ти кажеш да се удам за Алексија, као и то да ја не мислим о'томе. Ја не мислим о томе!! — понови она и румен jo] изби на лицу. Она устаде, исправи груди, тешко уздахну и поче ходати својим лаким кораком тамо амо по соби, заустављајући се покаткад. — Ја не мислим? Нема дана, ни часа, кад ја не бих мислила и корила себе зато што мислим... јер мисли о томе могу довести до лудила. До лудила, — понови она. — Кад мислим о томе, ја већ не могу да заспим без морфина. Али добро. Да говоримо сиокојно. Кажу ми — развод. Пре свега, он ми га неће дати. Он је сад под утицајем грофице Лидије Ивановне.