Delo

102 Д Е Л 0 Испруживши се право на столици, са патнички-саучесним лицем, Дарија Александровна, окрећући главу, мотрила је на Ану која иђаше по соби. — Треба покушати, — тихо рече она. — Рецимо и да покушам. Шта то значи? — исказа она очевидно мисао, хиљаду пута претресану и напамет научену. То значи да се ја, која га мрзим но ипак признајем своју кривицу пред њим, — и сматрам га за великодушног — унизим и да му пишем... Али рецимо да ја присилим себе и урадим то. Или ћу добити увредљив одговор, или пристанак. Лепо, добила сам пристанак... — Ана је у то време била на далеком крају собе и застаде тамо, радећи нешто са завесом од прозора. — Добићу пристанак, а си... син? Та они ми га сигурно неће дати. Он ће, презирући ме, одрасти код оца, кога сам ја оставила. Разуми да ја волим, чини ми се подједнако али обојицу више од себе, два бића — Серјожу и Алексија. Она изађе на средину собе и стаде пред Дарију, стежући рукама груди. У белом пенуару њена фигура изгледаше особито велика и широка. Она погну главу, и гледаше испод обрва светлим влажним очима малену, мршаву и жалосну у својој закрпљеној блузи и ноћној капици Дарију, која сва дрхташе од узбуђења. — Само та два бића волим, и она искључују једно друго. Ја не могу да их спојим, а то ми је само потребно. А кад тога нема, онда ми је свеједно. Све, свеједно. И на неки начин ће се свршити, стога ја не могу, не волим да говорим о томе. Дакле, не кори ме, не осуђуј менизашта. Ти, са твојом чистоћом, не можеш да појмиш све оно, од чега ја патим. Она приђе, седе поред Дарије и, загледајући са изгледом кривца у њено-лпце, узе је за руку. — Шта мислиш? Шта мислиш о мени? Не презири ме. Ја нисам за презирање. Ја сам несрећна. Ако је ико несрећан то сам ја, — одговори она и, окренувши се од ње, заплака. Оставши сама, Доли се помоли Богу и леже у постељу. Она је из све душе жалила Ану за оно време док је говорила с њом; али сад она не могаше да принуди себе да мисли о њој. Успомене о кући и деци са особитим новим за њу чаршма, у некаквом новом сјају, ницаху у њеној уобразиљи. Овај њезин свет учини јој се сад тако мио и драг, да није хтела нипошто