Delo

II 3 Д А Ј II Ц А 7 охоло кретање народа. Крај овога чувара реда и мира поваљало се по земљи неколико заптија и сунчају се са завученим рукама у чакшире, као да су усред пустиње. Умашћене мар* тинке обешене о плот светле према сунцу и са њих капље зејтин којим су подмазане да боље бију. Мудуру не измицаше ништа из вида, а најмање ови погледи глупе раје, јер су га пекли горе него јулско сунце над њим; али присуство страних представника везиваше га чврсто за малу троножну столицу. Нервозно се обртао час старцима, час заптијама, час странцима, чија су се лица такође сијала од задовољства посматрајући коло. Заустављајући очи на спремним фијакерима, који ће одвестп госпоштину у Скопље, мудур је једва чекао кад ће се точкови почети окретати да, бар пред мрак, покаже своје присуство народу који се усудио да га не види, заборави и презре. Калуђери, сакупљени из свију манастира, ужурбалп се, трче од једног до другог госта, нуде вина, ракије, покрећу бојажљиво разговор, објашњавају, причају н осмехују се тихо, пуни усхићености због велике пажње. Из очију им се чисто чита стрепња да гости не крену тако рано и не оставе их саме са бездушним Турцима. Тако је то све трајало док дамама, по чијим је свиленим костимима нападало већ толико прашпне да се боја изгубила, не постаде досадно непрестано посматрање. Смејући се, прекидоше са укрућеним и утегнутим држањем, и навалише на своје да се нред полазак ухвате у коло. Цупкајући весело, крепу према колу мала и живахна гомилица њихова. Пред њима се поче отварати простор да прођу и они зађоше у радознали народ. Запетост се прекиде и радост као да букну још већма. „Места, места, склоните се!“, викаху сељаци гурајући леђима усталасану масу да начини пут до кола. Али истог тренутка диже се галама и вика из средине, свирка умуче, те се мало разочаране госпође и госпођице почеше враћати мислећи да је коло престало. Међутим маса народа, вођена једном гојазном људином са риђим малим брковима, крену ка мудуру гурајући пред собом све што се у њој нађе. — Немој, Шишко! Што правиштакој бре?! Шишко! Шишко! — чули се прекорни гласови из масе, али они ни мало не поколебаше онога коме беху управљени. Дошавши пред мудура, сав црвен као рак, тресну фес пред ноге његове и крупним и дрхтавим гласом јекну: „Ако мене нема, ако загинам, да знајеш,