Delo

ИЗДАЈИЦА — ИЗ ЧЕТНИЧКОГ живота ...Подне беше давно превалило а свирка, весеље и игра, крај малог манастира, нити престајаше нити малаксаваше. Сунце пече, мислиш спржиће све на земљи. Врели јулски дан кувао је чисто земљу и ваздух, али играчи то не осећаху. Њима беше све једно, кад само могу дати одушку радости, не стрепећи ни од кога и не угађајући никоме. Већ неколико дана како је пшао абер од села до села да ће на сабор доћи многа и многа висока господа из Скопља и да народ слободно похита из свију крајева да би што свечаније, што усрдније дочекали људе чију реч и светли султан мора поштовати. Истина оволика опомена могла је изостати, јер се дигоше готово сва села, на сами глас да ће конзули посетити сабор. Кола, волови, коњи и магарци још у очи тога дана закрчише цео простор око манастира. Свет је похитао да под заштитом ових људи и њихове моћи пусти срцу на вољу и да, сакупљен у весељу и игри, заборави тегобан и бедан ропски живот. У порти је врило као у мравињаку. Коло се за колом низало, а свирачи, стојећи на једној узвишици, чисто подадули од дувања и пуни зноја, предали се несвесно општој раздраганости па не осећају умор. Све се трудило да се овај дан што лепше, што милије, што задовољније угаси, остављајући светао траг у души њиховој. Старци поседали мало даље од ора, припалили кратке чибуке, ћуте, димане и пљуцкају, посматрајући слабачким очима раздраганост исписану на лицима младежи. По каткад би се коме омакао презриви поглед према капији манастирској, где, као куче какво, џеџи мудур1 ефендија, пратећи проницљиво и 1 Срескп начелник у турској царевинп.