Delo

12 Д Е Л 0 Код тих се речи трже, јер се сети да га странкиње посматрају. Истури сабљу напред, подбочи се на њу, упиљи очи у терџумана и поверљиво поче причати како му је неки друг казивао шта треба да ради и како да иоступа, па да дође до циља код ових дивљакуша. Терџуману се ово учини глупо и смешно, те га прекиде скренувши му пажњу на швабице. — Ђавола траже! — прогунђа шеретски и уверљиво Латиф, као да је њему остављено на вољу да се реши само. Коло се растури и официр таман да приђе странкињама, кад га војник поново позва мудуру. Он се извини терџуману и поклони више швабицама него њему, па се упути мудуру, журећи да се што пре врати. — Ја мало повео разговор о комитама, — поче се правдати МУДУРУ — па се то одужило. — Знам, знам! — потврђује мудур. Него звао сам те имамо другу муку. Не знам шта да радим? Овде изашла ђурунтија; овај чорбаџија хтео да води коло а сељаци му нису дали, — хтели да га убију, — брука! Па онда тише додаде: „Ете комите изнад манастира“. — А?... а? Ко? Где? — пита уплашено официр нашавши се одједном пред стварима где нема шале. — Нису пуцали, — настави хладно мудур, видећи да се официр уплашио — него само претили и казали да ће га убити, а он дотрч’о на давију. Шта да радим сада? — заврши очајно. — Пошљи људе да прегледају цело брдо. Ја ћу бити овде до мрака. Така ми је наредба, а ове вежи па у Скопље! Шта ћеш друго? — Не иде: овде су конзули, лоше ће стапе. Није доказано ништа! — вртео је главом мудур, па одједном сетивши се, окрете се Шишку и сав радостан пљесну длан о длан. — Знаш шта, чорбаџи! Њих два и тебе ће врзујеме и испратиме за Скопје. Па кога дојдеме у Скопје, за теб колај работа, — оди си дома. А! Така ће бидне! — И он се брзо окрете официру те турски понови што је смислио. — Добро, онда одмах свршите па нека иду, — похита официр гледајући на коло које се опет поведе и на Швабице што су га непрестано пратиле погледима заклоњене пза чипканих амрела. Мудур позва војника и поче му наређивати да донесу конопац или тканице.