Delo

И 3 Д А Ј II Ц А 13 Никола Шишко, слушаше пажљиво њихов разговор, али ништа не разумеде. Не надајући се никако да ће мудур бити толика кукавица и не учинити нпшта после његових речи, поче се надати у официра да ће овај поправити све. Кад чу где мудур и њега хоће да веже и пред народом испрати за Скопље, он се запрепасти. Пипајући појас где му скривен беше револвер и гледајући пола у Латифа пола у мудура избаци јетко и оштро: — Шта? — отужући оно „а“ да обојици пође коса у вис: мене да вежеш? Ти то рече? — Па ти, бре чорбаџи, каза да ’оћеш! — ушепртљи мудур. Тебе ће пустимо одма’ у Скопје. Ја због они кучиња! — Ајде море не причај, си се смрзнал како лајно од тија шешнрџији! — прекиде га љутито Шишко, устајући. Тако ми и треба. Ем гутнасте, ем бутнасте, ем паре узосте, па сад стој Никола да те везујемо. А белки га мајци, нећете. Збра си Шишко бар ум, кога главу загуби. Куде су ми очи да попре то виде? — викну очајно лупивши огромном руком у главу. Затим се окрете, и рече официру: „Со здравје!“ — и оде у ар манастирски те изведе оседланог коња. Био је љут као рис што му се за услуге Турци овим начином одужују а и бојао се да не омркне, јер је знао шта долази после овога. Свет га је радознало пратио погледима, док он ни главе не окрену пролазећи крај њих. Изишавши на друм, баци се на коња и бесно одјури у правцу свога села. „Нем гутнас, нем паре узеде...“ — понављаше Латиф беј Николине речи које бејаше изговорио нарочитим нагласком, пратећи га простачким покретима тела и руку. — Шта да радимо сада, мудур ефендија? — запита Латиф завијајући брчиће и показујући досаду на лицу. — Ово ти је нека препредена торбешина.1 Ни две паре не дајем за све што ти испричао. Лаже, рђа једна. Какве комите, какви Срби? Зар би смели сићи чак овде?! Мисли он, луди Турци па нек се аче и ломе по брдима! — Ја ћу сам да свршим све! — одговори мудур, па ако се ко од господе љути, показаћу и њима ко је овде још господар! 1 Погрдно име, под којим се замишља човек чија крв преставља смешу свију народности турске империје.