Delo

ИЗДАЈИЦА 17 — А куда да бежимо? Е, синко, кад би се тако радило не би овде никога ни било. Трпн ту, па шта те снађе. Шта ти је писано — стићи ће те, па ма где се скрио. Лањске зпме избегох у Охрид чак, и кад сам мислио да ме је зло прошло, ухватише ме, па тераше везаног осам дана пешке по снегу и леду. Сто пута сам проклео час кад ми пало на ум да бежим! Вода је тајанствено шуборила лијући се млазевима у пуно корито чесмипо. Калуђери оборили главе, а у мислима прелиставају свој живот, нредвиђајући у најцрњим бојама своју будућност. У зло доба из врха баште допре прштање дасака на плоту, а и пси залајаше. — Они су! — рече игуман устајући са камена. Трчи ти, Арсеније, умири псе, а ви хајте у сретање горе. Полако само, уведите их одонуд из баште! Калуђери се журно изгубише у мраку, а игуман, лагано покашљујући, сиђе до улаза у конак. Дугачак низ оружаних људи већ је улазно кроз мала врата у ходник. Војвода чекаше крај улаза и ту се поздрави и пољуби са игуманом. — Имате ли страже свугде? — упита га игуман. — Имамо, — одговори војвода. Немојте своје ни истурати. Калуђери су и иначе уморни, грешници. — Где је Цветко и Вујко? — поново упита игуман улазећи за четом и са војводом. — Тамо су, — рече војвода осмејкујући се — остадоше са стражом. — А оца Гавру отераше? — Отераше! — уздахну тешко игуман. Затре Шишко још две куће! — па онда поћута мало и додаде: „А ко зна колико ће још?“ Војводи, код тих речи, навре крв у главу, те опсова страшно Шишка, али се после постиде од старца и као немарно избаци: — Глај си му работа, сега ће омасти штикот; му дојде мечка !... Обојица се изгубише уз узане басамаке, а калуђери сиђоше да затворе врата... * % *

Прошло је од тога вечера недеља дана, када се у први мрак дубоким потоком спусти у село Кучевиште мала чета од четрнаест момака. Међу првим кућицама, на које наиДело, књ. 55. 2