Delo

18 Д Е Л О ђоше, бејаше и кућа Саве Црнића, побратима Шишкова. Њу четници пажљиво опколише и залупаше лагано на тешка врата. — Ко је то ? — чу се глас Савин изнутра и жижица плану. — Не пали свећу, ми смо, изађи на двор! — одговори му један четник. Светлост се угеси и шип заклопара. Четници се повукоше за довратак, док се на прагу не показа преплашени Сава. Тада му приђе војвода те се рукова са њим. — ’Ајте унутра! — понуди домаћин. — Фала, нека! Него да нас водиш код побратима ти. Сави клецнуше колена, кожа му се најежи, али се ипак не збуни. Чешући се ио косматим нрсима рече да је легао и да није обучен. — Ништа за то! — прекиде га војвода, — нећемо дуго остати, а и топло је. Црнић трже врата за собом и сви кретоше лагано и опрезно кроз село. Све се било већ утишало и полегало. Овда-онда чуло се звонце на овцама или рикање телади. Из даљине допире монотоно хукање ћуково. Ноћ јасна као дан. Месец пун испео се високо и осветлио целу околину. Према месечини бели се гомилица војннчких шатора испод села и лепо се види стражар како шета около њих. — То због Шишка? — показујући руком на шаторе запита тихо војвода Саву који иђаше крај њега. — Аа! — потврди С-ава махањем главе. — Због вас! А да нећете да га утепате сТа? — Тако нешто, — одговори војвода. — Ама, бре брате, поарно беше на бусију, овде му је татко жена, деца... — Чува се пас! Не можемо никако! — заврши војвода коме овај разговор не_ беше у вољи. Кад стигоше на сред села, војвода заустави чету и десет момака посла да ухвате бусију према шаторима, а он само са три четника, Јовапом, Ацом н Мпланом крену лево ка Николиној кући, која се високо дизала изнад осталих. Имала је као два спрата. Доњи је био за стоку, а на горњем становао је Шишко, његов отац, са три снаје и гомилом унучади. Улаз је био споља, стрмпм дрвеним степеницама поред зида. Њима се пело на чардак који се пружао са две стране куће и тек са њега улазило се у узан ходник и собе. Дошавши до плота Шишкове авлије, војвода заустави Јо-