Delo

ТИЦИЈАН1 Културно цветање Венецнје, чудне вароши, која као на чаробну реч каквога мађионичара из дубина морских васкрсла изгледа да тајанствено плива на води, није ни у XVI веку изостајало иза цветања у Риму и у Фиренци. Пошто беху нрохујала времена некадашње политичке величине њене, доби сликарство овде неслућени полет, те се блесак уметности на лагунама у ово доба упоређује са позлаћеном кором, испод које се крије труло стабло једнога дрвета. Венеција негда беше оно, што су у прехришћанској епоси били Тир и Сидон. Њени становници беху трговци, који су код куће сирављали робу од сваке врсте. Њено стакло беше на великом гласу. Њен шећер, њена свила, њени фабрикати чипака беху исто толико чувени колико и њен сомот и њеве скупоцене материје. Она је лиферовала тако лепе пурпурне боје као негда Сидон и тако раскошне материје као и Мала Азија и Персија. Ништа се тако подесно није могло наводити у прилог моћи и величине Венеције на измаку XII века као скаска о стотини галера, које само за сто дана беху потпуно опремљене. Ово би се чудо збнло онда, када седи дужд Енрнко Дандоло притече у помоћ крстоносцима при заузећу Цариграда. У то доба је Венеција са правом заслуживала надимак краљице мора. Многобројна пристаништа дуж целога Балканскога полуострва све до Дарданела и одатле до Александрије затварао је и отварао лав св. Марка. Дужд Томазо Мочениго могао се с правом хвалити, да је Венецији само трговина са Ломбардијом доносила сваке године 1 Из предавања на Универзитету. Vide: Crowe and Cavalcaselle; R. Muther; J. Lange; A. Kulin; G. Gronau; 0. Fishel; A. Zacher; H. Kuackfuss ; E. Muntz.