Delo

Т II Ц II Ј А Н 39 прихода од неколико милиона цекина, док њена ратна флота бројаше на четрдесет и пет галера, а трговачку флотилу њену сачињаваху три хиљаде и три стотине лађа са трндесет и пет хиљада мрнара. Његов следбеник Франческо Фоскари, један од најзначајнијих људи, који су носили corno ducale, владао је тридесет и четири године. То је било доба најогорченијих и најкрвавијих битака, у ко.јима се венецијански поседи час добијаху, а час губљаху. Цариград паде у руке Турцима. За један једини час Турци отеше Ђенови све њене колоније и срушише сву њену величину. Од тога доба они су стално поткопавали п величину Венеције. После читавога низа огромних губитака беху Венецијанци на крају XV века скоро сасвим лишени своје негдашње супрематије на Истоку. Баш оне године, у којој Тицијан угледа света, изгубн Венеција многе своје колоније, а године 14:99. појавише се Турцп сасвим близу саме Венеције. Политичка моћ Венеције клонила се своме заходу. Ну баш тада уметности, које су у тишипи зреле, излнше овде своју вечерњу румен. За циглих педесет година достиже сликарство у Венецији под Тицијаном, Паолом Веронезе и Тинторетом свој врхунац. Са снагом и бујношћу тропскога растпња изби оно на површину, да убрзо после и ишчезне. Овај напрасни расцвет венецијанскога сликарства пада у доба, када на дворовима у Риму, Фиренци, Милану, Ферари и Урбину раскош распростпраше свој највећи блесак. Својим луксузом, својим расинањем и веселим уживањем живота није Венецпја тих дана нпуколико изостајала. Тадашњи живот у Венецији ношаше отпечатак најнеобузданије чулности и изгледао је управо као један беспрекидан карневал. Познато је, да је уметност одвајкада стајала на највпшој висини у оно време, кад су људи умели живот најбоље уживати. Јавне зграде, цркве, палате добише раскошан украс, који блисташе у бојама. Уметници беху претрпанп поруџбинама. У Риму доминираху Микеланђело и Рафаел, у Мплану Леонардо да Винчи, а с оне стране Алпа издвајаше се фландриска школа. У венецијанској уметности представнпк ове блиставе епохе беше Тицијан. Tiziano Vecelli (14:77.—1576.) био је оличење читаве једне епохе. Под високим планинама јужнога Тирола, у једноме месташцу, Pieve di Cadore, не баш тако далеко од Венеције угледао је Тицијан први пут свет. Горостасни брегови алписки, суморне јелове шуме, провалије, зелени окомци и стари градови