Delo

Т И Ц II Ј А Н 41 и толико части, као што то беше случај са Тицијаном. Цео његов живот личи управо наједан дугачак трпјумфални поход. После смрти Ђованиа Белини он добија (године 1516.) положај пун части, да буде званичан сликар венецијанске републике. Многобројни дворови, у Италији и у осталој Европи, отимај.у се о част, да имају по коју слику из руке Тицијанове. Најмоћнији иоглавари световни и црквени обасипају га ретким почастима. Карло V, који Тицијана назва својим Апелесом, позива га себи у Болоњу, а за тим у Аугзбург; папа Навле III трудп се, да придобије његову наклоност; француски краљ Франсоа I ословљава га у своме писму са amico carissimo. Са краљевском пратњом путује он у стране дворове да слика. Он још у то време ужива светски глас у тој мери, да није било кнеза, кардинала, научника, знаменитијега човека, који би посетио Венецпју, а да не сврати до Тицијана, да види његов атеље и да се даде од њега сликати. У једноме чаробноме врту иза цркве Санта Марпја деи Мираколи беше његово мирно обиталиште. Врт допираше до саме лагуне и отвараше поглед на острво Мурано и на планине Тицијанова родна места. Сваке вечери оживела би ова страна лагуне, на којој су се љуљушкале лаке гондоле препуне нагизданих људи. Охоли сенатори, отмене даме, представници високих кругова збирали су се овде у хладовитим павиљонима од лишћа. Тицијанова кућа беше увек зборно место отменога друштва венецијанскога. Ако после овога, што смо о Тицијану казали, погледамо на портре његов, који је он сам радио, кад му је било већ седамдесет година (налази се у галерији Музеја Цара Фридриха у Берлину), онда видимо, доиста, пред собом једнога отменога човека, у чијој мајестетпчној позп има нешто краљевскога. Прнчају, да је једном приликом Тицијан, сликајући Карла V, сасвим случајно иснустио кичицу н да је сам цар потрчао, да кичицу са земље дигне. Овако како се Тицијан умотан у тешку бунду, са ланцем златнога руна о врату, појављује у своме портрету, то је, доиста, човек, коме је изгледало сасвим природно, што му један цар указује такву услугу. Познато је, да сваки уметник, који портретира извесно лице, поред карактеристичних црта, које је фиксирао на своме моделу, уноси у свој салик и нешто свога, нешто чисто индивидуалнога. Може он сликати лица најразличније фпзиономије, најразноврснија карактера, који се у њиховим цртама обело-