Delo

42 Д Е Л 0 дањује, различна по годинама старости и по полу, свагда ће бити извесне црте њима свима заједничке. То је оно чисто пндивидуално, што сваки уметник несвесно уноси у своја дела, по чему ће се увек познати нортрети из руке једнога истога мајстора. Исту отменост и мајестетичну позу, које су тако уочљиве на портрету Тицијанову, даје Тицијин и свима осталим портретима, што од његове руке постадоше. Све што би било китњасто њему је непознато; од њега је далеко свако свесно пдеализирање. У природној простоти и у свечаној пози излазе пред нас његови портрети. Са каквим ужасним реализмом слика он испијено тело седога папе П а в л а III (у Нар. Музеју у Неапољу) То је управо мумија са дрхтавим прстима као у паука, са тананим уснама, ситним очима, које вечито сузе и у чијем се лисичијем светлуцању још једино испољава живот. Терет година погнуо је старца, али је остала несломљена духовна потенција. Лукаво и злурадо гледају очи нспод натмурених обрва. Препреденост игра на уснама. Изгледа као да се папа опорим речима обраћа унуку Отавију, док кошчата рука његова грчевито хвата за наслон од столице. Сама слика живо подсећа на историју куће Фарнезе и на трагичан живот папин. Психолог и уметник овде су се отпмали о палму. Пред портретпма Карла V, који постадоше од руке Тицијанове, добија се сасвим друкчија представа о овоме моћноме владаоцу, него ли пред портретима од руке других сликара, који видоше само бледу и скрофулозну маску његову. Онај суморни вптез, утегнут све до костобољних ногу у тешки оклоп од челика, што са опуштеним копљем као победник над непрпјатељем јаше преко бојнога поља (салик се чува у Праду у Мадриду), не чини утисак оклевала, са којим су се титрали курфирсти немачки. То је -неустрашими војсковођа у битки. Слика нас преноси у освитак дана битке. Зелени пејзаж укрива још полусутон. У даљини се оцртавају плави брегови на обали Елбе. Небо, којим се повлаче облаци, црвено је. Ово руменило неба подстиче помисао на крв, која ће се пролити. Представу катастрофе изазива и мрачна појава коњаника, који на црноме коњу испада у ситноме галопу из једне тамне шуме и баца поглед на равнпцу пред собом. Цела појава порађа утисак једнога поузданога, незадржанога, свима препонама дораслога продирања наиред. На слици у Минхену (у Старој Пинакотеки) Тицијан слика Карла V као измождена човека, који на веранди свога