Delo

Т II Ц II Ј А Н 43 замка седи умотан у дебелу бунду, ма да напољу владају несносне врућнне јулске. Па ппак не излази пред нас само меланхолични човек сломљена тела и сломљене воље, којп ће се, мрзак на цео свет и сам на себе, ускоро повући у манастирску тишину, да ту проведе као пустињак своје последње дане у друштву часовника и мрачних саркофага. Тпцијан је умео да у овоме портрету нагласи опо, чиме се Карло у својим најбољим годинама нрославио: проницави ум највећега државника свога доба. Салик показује једнога у године зашлога господина у наслоњачи. Он је обучен у црно одело и једино златно руно на узаној црној траки указује на то, да имамо пред собом једнога цара. Ну Тицпјану није било потребно, да раскошним оделом и богатим украсом обраћа пажњу на свој салик. У најприроднијој простотп уме он да нагласи Олимпску апатију господара од два света, у чијој државн сунце нпкада не залази и сву отменост његова бића. Отменп став, мајестетично држање даје он свима својим портретима. Кад слика нознатог заједала Пјетра Аретина (пал. Питп у Фпревцп), он као да има пред очима Зевса, којп треба само да покрене своје обрве, па да се земља затресе. Кад слика ћерчицу Роберта Строци (у галерији Музеја Цара Фридриха у Берлипу), он је представља као краљевско дете. Мало љупко створење смеђих очију, коврчаве плаве косе. Једном руком милује она своје псеташце, које стоји на једноме мраморноме столу, а другом му пружа хране. Она носи белу хаљину од свиле и искићена је гиздавим накитом. Једна половина позађа образује прост сив зид, а на другој се запажа игра боја: иреко мраморнога стола са немарно пребаченом драперијом од пурпурнога сомота гледа се на густо лишће једнога пространога парка и на подневно летње небо без облака, у чијем су се плаветнилу расплинуле далеке високе планине. Он слика више пута и своју кћер Лавинију. Најпознатија је слика из Берлинскога Музеја Цара Фридриха. Она је ту обучена у раскошну хаљину од дамаста са једним велом немарно пребаченим преко плећа. У њеној злаћаној коврчастој коси почива скупоцена диадема, а бисерна огрлица окружује јој нежан врат. Она се појављује на једноме балкону н подиже обема рукама горе једну пространу чинију са воћем, повијајући тело у назад, да би одржала равнотежу. На нрагу она застаје и окреће поглед назад, те се даје запазити округлина њена врата и њено пуно лице.