Delo

52 Д Е Л 0 штеник. Погледи гомиле управљени су пут ње. Слика дише оним здравим реализмом, који је за сва његова дела карактеристичан. Отуда и његове мадоне стоје према Рафаеловим у великоме контрасту. Рафаел има пред очима идеалну фигуру Богородице, пренебрегава индивидуално у корист типскога и у композицији се држи академских правила. Тицијанова Мадона је здрава женска са села, једра и бујна, а мали Христос је дете верно по природи насликано. Ну и у овим реалистичним сликама oceha се стил велике уметности. Он уме да превиди све оно што је сићушно и случајно и да свакоме покрету даде ритам вечности. Његове олтарске слике показују силан полет духа. Ту би се могла уврстити чувена слика из Академије у Венецији Асунта, сликана веома рапо (око 151-8. год.). Као да је вуче какав надземаљски магнет стреми Марија са раширенпм снажним рукама пут неба. Доле простране, мрачне масе апостола, које постенено прелазе у светао, позлаћен тон и чине једно од колористичних чуда. Величанствена је фигура старога Петра, који је клонуо поред нразног гроба и младога Јована, одушевљенога светим жаром. Нада све је узвишена фпгура Богородице, чије лице дише блаженством раја. Њена црна коса заталасана је, њена хаљина се лепрша у снажноме покрету кроз ваздух. Бог Отац пружа руке и поздравља добродошлицом мајку Спаситељеву. Венац од анђелских глава у златноме сјају окружује Творца света. Једна од најлепших композиција Тицијанових Смрт Петра мартира у цркви С. Ђовани е Паоло у Венецији пала је као жртва пламена (год. 1867.). У цркви Санта Марија деи Фрари у Венецији налази се његова исто тако позната слика Мадона Пезаро, названа тако према ктитору њеноме епископу Јакопу Пезаро. Симетрична композиција „светих разговора (sacre conversazioni)“ овде је сасвим напуштена. Не видимо више раскошан престо у средини, на коме седи једно меланхолично створење, одана слушкиња Господа. Богородица седи на подножју једнога огромнога, тешкога стуба, који се диже сасвим десно на слици. Она је снажна жена, охоле, победоносне лепоте. У пола профила је представљена и гледа одозго на своје обожаваоце. Само су она и Христос потпуно осветљени. Свети људи, који је окружују, нису више фигуре, које ирожима дух вазалне понизности и осећање слабостп. То су људи који се поред Богородице осећају као