Delo

ПОЛЕМИКА С«ЛИ ЦА ИЗ НАШЕГ ДРУШТВА Удариле јулске врућине, да ником ни до чега није. Празне улице, иразне каване, — рекао би нигде никог. Преко дана звркте празни трамваји, фијакеристи спавају у фијакерима, чиновници по канцеларијама, келнери по каванама, газде, калфе и шегрти по дућанима и магазама, а женскадија по кућама. Све спава. Па и кад неко прође улицом, знаш да није од неког добра и воље, него само зато што мора. Све се уленило, опустило се и рекао би виси као капути о чивилуцима. Црвене и ознојене бозаџије, што се бришу оним пештемаљским пешкирима, као да су још једни једини знаци људског живота који даје јава од себе. Од врућине промуклим гласом вичу с времена на време оно „Боза-а-а-а!“ да ти сам њихов глас истера влагу из жлезда, те једва довичеш шегрта илп слушкињу да ти у флаши тек испивене киселе воде донесе бозе... колико стане! Још да, поред бозаџија, није мува (а увек изгледа да их је тога лета највише), ко зна да ли би се и кад би се свет избудио. — Овако пецкају и падају час на нос час на лице, те се само мрштиш и кривиш и скндаш многе невине и честите светитеље са неба, уз то помињеш разне свештене ствари и родбинске односе, — али им ипак ништа не помаже! Па још кад се намери по која зундара! Да се излуди! И ако си спремио пешкир да је смљецкаш чим ти дође иод руку, не можеш ни за Бога погодити где је кад: да ли у ћошку, да ли на таваници или на прозору. Само чујеш од некуд оно проклето зундарање и видиш понекипут како пролети, али куда — сам би је ђаво знао!