Delo

54 Д Е Л 0 немилосрдном косом. Године 1576. августа 27., подлеже јој и Тидијан, стар деведесет и девет година. Према тадашњим санитетским прописима имали су сви они, који су од ове заразе помрли, да буду сахрањени у пољу изван вароши. Доменико Гирландајо и Пјетро Перуђино, које исто тако беше куга покосила, беху сахрањени у тишини једне тамне ноћи изван града. Ну са Тицијаном, чија је уметност сијала као сунце изнад Венеције, учинлше изузетак. Он беше сахрањен свечано као владалац при светлости дана у цркви Санта Марија деи Фрари. Бесмртни Платон у своме чувеноме спису 0 д р ж а в и описује на једноме месту једну пећину у подземноме свету, у којој таворе бедни живот људи спутани тако, да се не могу ни маћи с места нити се окретати, већ су принуђени да гледају само преда се. Иза њихових леђа блиста горе огањ који даје светлост пећини, а који они не виде. Ту се повлачи један зид, на коме се оцртавају сенке ствари, које се око њих збивају. Они троше сву своју духовну снагу на упознавање тих сенки и то зову науком. Ну наћи ће се један, који ће бити у стању, да раскине окове, који га везују. Он ће се окренути, угледаће огањ и мислиће да је дошао до правога сазнања, докле, гоњен вишом инспирацијом духа, не изиђе једном из нећине, не угледа право сунце и не упозна праизвор свих ствари. Ови разни ступњеви сазнања, које Платон тако подесно слика у овој поетској слици, дају се применити и у уметности. До данас се није нашао нпко, који би Тицијану ускратио место међу онима на највишем ступњу. Dr. Влад. Р. Петковић. 403-