Delo

АНА КАРЕЊИНА 85 Без обзира на то, што су споља још довршивали симсове, а на доњем спрату фарбали и кречили, на горњем је већ било готово све довршено. Попевши се по широким гвозденим степеницама на платформу, они уђоше у прву велику собу. Зидови су били олепљени и имитираху мрамор, огромни једноставни прозори беху већ уметнути и само паркетни под још не беше довршен. Столари, који стругаху подигнути квадрат, оставише посао да се, скинувши пантљике које им придржаваху косу, поздраве с господом. — То је соба за примање, — рече Вронски. — Овде ће бити пулт, сто, орман и нпшта више. — Хајд’мо. овамо. Не прилази прозору, — рече Ана, пробајући да ли се боја осушила. — Алексије, па већ је суво, додаде она. Из собе за примање прођоше у ходник. Овде им Вронски показа вентилацију новога снстема. Затим показа мраморне каде, постеље са необичним опругама. Затим показа собе једну за другом, ћнлер, собе за рубље, затим пећи нове конструкције затим колица која не производе никакав шум кад се по ходнику вуку потребне ствари, и много што шта друго. Свијажски оцењиваше све то као човек који зна сва нова усавршења. Доли се просто дивљаше свему што дотле пије видела, и желећи све да појмн, о свему је подробно распитивала, што је чинило Вронскоме очигледно задовољство. — Да, ја мислим да ће то бити у Русији једина потпуно правилно уређена болница, — рече Свијажски. — А хоће ли бити код вас оделење за порођај ? — упита Доли. — То је тако потребно у селу. Ја често... Без обзира на своју учтивост, Вронски је прекиде. — Ово није дом за породиље, већ болница, н намењена је за све болести, осим заразних, — рече он. — А ево, видите ово... — и он догура до Дарије Александровне још једном поручену наслоњачу за болеснике који се опорављају. — Погледајте. — Он седе у наслоњачу и поче је кретати. — Болесник не може да иде — још је слаб, или је каква болест ногу, али њему је потребан ваздух — и он иде, вози се... Дарију Александровну све интересоваше, све јој се веома допадаше, али јој се највише допаде сам Вронски с овим природним наивним одушевљењем. „Да, ово је врло симпатичан и добар човек“, мислила је она понекад, не слушајући га, већ