Delo

86 Д Е Л 0 гледајући у њега и удубљујући се у његов израз, а преносећи се мислено на место Анино. Он јој се сад тако допадаше својом живахношћу да је појимала како је Ана могла да се заљуби у њега. XX — Не, ја мислим, кнегиња је уморна, а коњи је не интересују, — рече Вронски Ани, која предложи да се прошетају до коњушнице, где је Свијажски хтео да види новог пастува. — Ви идите, а ја ћу да отпратим кнегињу до куће и да поразговарамо, — рече он, — ако је по вољи? — обратп се њој. — У коњима се ја ништа не разумем, а... врло радо, рече унеколико зачуђена Дарија Александровна. Она је видела на лицу Вронскога да му је нешто било потребно од ње. II није се преварпла. Чим су ушли кроз вратанца оћет у врт, он погледа у ону страну, камо оде Ана, и убедивши се да их она не може ни чути, ни видети, поче: — Погодили сте да сам хтео да разговарам с вама, — рече он, гледајући у њу насмејаним очима. — Не варам се да сте ви пријатељ Анин. — Он скиде шешир и, извадивши рубац, избрпса њиме своју главу која је већ ћелавила. Дарија Александровна ништа не одговори, но само уплашено погледа у њега. Кад остаде насамо с њим, њу одједном обузе страх: насмејане очи и строг израз лица плашили су је. Најразличније претпоставке онога, о чему се он спремао да говори с њом, синуше јој у глави: „молиће ме да дођем и да гостујем с децом код њих, а ја му морам одрећи; или да у Москви створим круг за Ану... Или можда о Васењки Весловском и његовим односима ирема Ани? А може бити о Китинки, о томе како се осећа крив пред њом?“ Она је предвидела све што може бити непријатно, али није погодила оно, о чему је он заиста хтео да говори с њом. — Ви имате такав утицај на Ану, она вас тако воли, рече он, — помозите ми. Дарија Александровна са упитном плашњом погледа у његово енергично лице, које час цело, час местимице излажаше на сунчано просијавање у хладовини липа, час га опет сасвим покриваше сенка, и чекаше шта ће он даље рећи; али он иђаше поред ње ћутке, вукући палицу по шљунку.