Delo

АНА КАРЕЊИНА 87 — Кад сте дошли к нама, ви, једина женска од пређашњих Аниних пријатељица — кнегињицу Варвару не рачунам — онда ја разумем да сте то учинили не зато што сматрате наш положај као нормалан, већ зато што, појимајући сву тежину овога положаја, онако исто је волите и хоћете да јој помогнете. Јесам ли вас правилно разумео? — упита он, обазревши се на њу. — 0 да, — затварајући супцобран, одговори Дарија Александровна — али... — Не, прекиде је он, и заборавивши да тиме ставља своју сабеседннцу у незгодан положај, нехотице застаде тако да и она би принуђена да стане. — Нико не осећа више и јаче сву тежину положаја Аниног, него ли ја. И то је појмљиво, ако ми чините част и сматрате ме за човека који има срца. Ја сам узрок тога положаја и зато га ја осећам. — Ја разумем — рече Дарија Александровна, нехотице уживајући у томе како оп искрено и чврсто ово исказа. — Али баш зато, што ви себе сматрате за узрок, бојим се да ви не преуЕеличавате, — рече она. — Њен положај је тежак у свету, ја разумем. — У свету, то је пакао! — мрачно натмуривши се, брзо проговори он. — Немогућно је замислити горе моралне муке од оних, које је она преживела у Петрограду за две недеље... и ја вас молим да верујете у то. — Да, али овде, докле год ни Ана... ни ви не осећате потребу у свету... — Свет! — с презрењем рече он. — Какву потребу ја могу имати у свету? — Све дотле — а то може бити и увек — ви сте срећни и мирни. Ја видим по Ани да је срећна, потпуно срећна, она је већ успела да ми каже, — рече Дарија Александровна, смешећи се; и она нехотице, говорећи ово, посумња у то да ли је Ана заиста срећна. Али Вронски, изгледаше, у то није сумњао. — Да, да, — рече он. — Ја знам да је она живахнула после свих њенпх патњи; она је срећна. Она је срећна у садашњости. Али ја?... ја се бојим онога што нас очекује... Пардон, желите ли да идемо? — Не, све једно. — Онда да седнемо овде.