Delo

АНА КАРЕЊИНА 89 умрети с тобом, да ћеш имати наследнике, — а тога код мене нема. Замислите положај човека, који зна унапред да његова деца од љубљене женске неће бити његова, већ нечија и некога, који их мрзи и неће да зна за њих. То је ужасно! Он ућута, очевидно силно узбуђен. — Да, разуме се, ја то појимам. Али шта може Ана? упита Дарија Александровна. — Да, то ме приводи циљу мога разговора, — рече он, с напрезањем стишавајући се. — Ана може, то зависи од ње... Шта више и за то да бих се могао обратити цару молбом за усиновљење, неопходан је развод. А то зависи од Ане. Њен муж је пристао бно на развод — тада је ваш муж то сасвим био удесио. А знам да не би ни сад одрекао. Требало би му само написати. Он је отворено тада рекао да неће одрећи, ако она изрази за то жељу. Разуме се, — рече он мрачно — тоје једна од оппх фарпсејских суровости, на које су способни само ови људи без срца. Он зна, колико је муке стаје свака успомена о њему, и, познавајући је, он тражи да му она напише. Ја разумем да јој је тешко. Али узроци су тако значајни да треба passer pardessus toutes ces finesses de sentiment. Ј1 у va du bonheur et de l’existence d’Anne et de ses enfants. Ja не говорим o себи, ма да ми је тешко, врло тешко, — рече он с изразом претње некоме зато што му је било врло тешко. — Дакле ето, кнегињо, ја се за вас несавесно хватам као за котву спасења. Помозите ми да је убедим, да му напише и да тражи развод брака! — Да, разуме се, — замишљено рече Дарија Александровна, сетившн се живо свога носледњег састанка с Алексијем Александровичем. — Да, разуме се, — понови она одлучно, сетивши се Ане. — Употребите ваш утицај на њу, учините да му она нанише. Ја нећу и готово не могу да говорим с њом о томе. — Добро, говорићу јој. Али како она сама не мисли? рече Дарија Александровна, одједном сетивши се, незнано зашто, чудновате нове навике Анине — да жмири очима. И њој се учини да је Ана жмирила баш онда кад се ствар тицала срдачних страна живота. „Као да жмири кад на свој живот гледа да не би видела све“, помисли Доли. — Неизоставно ћу да говорим с њом, и ради себе, и ради ње, — одговараше Дарија Александровна на његове изјаве благодарности. Они устадоше и пођоше кући.