Delo

ЈЕДАН ДАН ПУТОВАЊА Једва једном! Моја „тврдоглавост“ победила је доброту мога брата и он је наиослетку пристао да ме „пусти саму“ на тако велики пут — у очево село, тетки у госте. Пријатно јунско јутро. Кочијаш чека. Изиђох весело и кад га угледах, моја радост порасте. Диван старац. Сељак, мршав и висок и снажан и мио као дете. Кадје све било готово и кад он једним јединим само покретом скочи у кола, узе узде, потера лагано, окрете се мени и заблиста белином зуба и плавилом очију и рече: — „Имаш срећу, госпођице; дивно јутро!“ — мене нешто текну у срце. Текну ме нешто, али се ја не запитах шта, већ му љубазно потврдих да сам данас срећна. И, смејући се, довикнух брату да не брине, да ћу испунити његове жеље и савете, које нисам ни саслушала љуцки, јер мислим да их одавно знам напамет. И пођосмо кроз неравне улице, поред белих кућица загњурених у чардаклије с лозом, под топлим млазевима јутарње сунчане светлости, кроз ону ваздушну струју у којој, чини ти се, «зујеш како се складно додирују две различите, дивне песме ' — једна нејасна и тајанствена и чежњива и страсна и тужна удаљива се; а друга светла и топла и снажна и хучна и безбрижно весела долази с друге стране из даљине... И на позив те песме цвеће се буди и одазива мирисом. И тице упадају с цвркутом. А она их све грли и закриљава. И од ње ти је и топло и хладовито и слатко и тужно. А душа се у чуду диви и слути нешто о сновима цвећа и осећа неку велику, силну и лепу тајну, која невиђена плива по ваздуху. И шири се душа од радости и расте и иде далеко, далеко, чак