Delo

ЈЕДАН ДАН ПУТОВАЊА 365нза граница неба. Па се опет враћа уздрхталом телу и пева му сасвим просте речи, које уз мелодију јутра лепо звуче: — Како је данас дивно, дивно на земљи, под небом!... Изишли смо на друм и одмах почесмо да срећемо многа кола, натоварена песком. Требало је заобилазити, чекати, милити, једном речју одужити и онако дугачак пут. Била је недеља и сељаци су куличили — насипали друм. Мој се кочијаш вајкао што се није сетио да прође другим иутем, који не води друмом, али иде „кроз гору и цвеће“. II ја зажалих, али да га утешим рекох, да је сад све једно. А он ми је толико иута поновио како жали што се није сетио, да сам напослетку морала посумњати да је имао нарочита разлога проћи баш друмом. Испред нас су неки добри волови вукли кола песка, а поред њих је поскакивао један смешан човечић у дугачкој убраној кошуљи и с очима као у жабе. Он би се обазрео ионекипут на мога кочијаша и проговорио коју без вредности, затим би се окренуо опет воловнма и псовао пх без срџбе, раваодушно, тек да не ћути. — Ко ти је оправио осовину ? — упита га мој кочијаш, који није ни сањао колико је у мојим очима већи од свог познаника. — Нови колар, твој комшија — одговори упитани. — Ваља ли? — Тхе, трајаће две године. Ваља за његов рачун. Трајаће две године, а после опет. Кажем ти, две године, више јок. Мој отац је умео сам боље да гради осовине. II зато што је његов отац био бољи од њега, летеле су псовке на коларев рачун. — А куда ћеш ти? — и он погледа без икаквог респекта на мене, као да сам мање вредности, него врећа жита. — Возим госпођицу у Н., па, видиш, смео с ума да је кулук, а могао сам да ударим другим путем. Е, не може једна памет и за лето и за зиму. — А Цаја ти оздравела, а? — упита човечуљак погледајући с интересовањем лепу кобилу мога кочијаша. — Није баш са свим, али, ето, вуче. Мени паде на ум да ће, можда, баш та Цаја бити узрок што идемо друмом и насмејах се сељакову лукавству. Пред нама низ кола, иза нас тако исто и још уз пут срећемо празна кола која се враћају.