Delo

366 Д Е Л 0 — 0-о-ош! — и зауставише се кола исиред нас. Заустависмо се и ми. Иза нас грунуше једна кола, грунуше наша, а наша онога човечуљка испред нас. II одједном из три гласа одјекну страховита псовка. Разреди се далеко напред нека гужва и пођосмо. Онај човек испред нас окрете се и, цупкајући и смејући се, рече: — Па кажеш да се коти народ! Боље да поцркају. Овако не даду човеку да живи. — А шта би ти рекао за друге државе, које имају по толико милиона? — пита га са ауторитетом мој кочијаш. — Хе-хе! — смеје се блесасто онај и стара се да појми шта је то „толико милиона“ и не може. — Шта ме се тичу друге државе? Обиђосмо тога човека и мене нешто лакну. Опет обилажења, чекања, довикивања и разговор: — Одакле сте ви? — Из Б. — Има ли кога од Илије Обрадовог? — Има два сина. — Одакле вадите песак? — Из провалије. — Зар има тамо? 0!... — Има. А ви ? — Ми испод ћуприје... Али то није потпун разговор, то је само један његов део. Али да испричам све никако не могу, а ни најреалнији реалиста не би то захтевао; јер српски сељак н пита и тврди и чуди се и заклиње се и грди и одобрава и исказује задовољство -^псовком. Опет сретања и опет мој кочијаш пита сељаке из Б., на коме месту синови Илије Обрадовог засипају друм. Дакле, још један разлог што је он заборавио да скрене с др.ума. — А зар ти не мораш да кулучиш? — упитах ја. — Како? Мора сваки. Од моје су куће отишли мој син и мој брат. Сад ћеш да их видиш. — А, тако! — осмехнух се ја. И заиста после десетину минута он заустави кола на једном месту где је један младић скидао с кола влажан песак и равнио га по удубљеном друму. Други један човек стојао је код во-