Delo

ЈЕДАН ДАН ПУТОВАЊА 367 лова и пазио на рад. То је био кочијашев брат. Он ми приђе и рече неколико љубазних речи. Брат му је говорио нешто тајанствено и завијено, из чега сам разумела само да треба некоме човеку сутра позајмити волове, јер he се то врло рентирати. Било је још нешто важније, штоја нисам могла разумети, али, смем се кладити, није разумео ни његов син, који се смешкао и некако идиотски гледао у њих. — Тако ћеш да урадиш — рече мој кочијаш брату, мрдну главом и попе се у кола. Сину ни речи. — Добро, одговори брат, — који се с поштовањем опходи с њим. — Срећан нут, госпођице! Е, да сте се сетили, па да ударите другим путем. Него сад све једно. Кад дођете до Б., ви скрените с друма, јер је тамо још више кола. — Хоћу, мислио сам и сам. — II ми пођосмо. Милимо поред једне ћуприје, испод које стоји ннз кола, у која сељаци бацају лопатама крупан, влажан песак; милимо друмом преко нових растурених гомила песка, који шкрипи и вређа моје нерве; милимо поред безбројних кола, чији кочијаши поздрављају мога, а мене једва ако погледају. Једна кола с једним коњем, а друга страна руде празна. Смешно. — Ала је диван овај човек! — Пази, овај дечко ме поздрави. Сигурно није одавно изишао из школе. — Седи брци, густе црне обрве. Не јавља се никоме. — Их, какав је овај смољав. — Ала је овај симпатичан! Као неки руски студент. — Гле, ови не ид-у с кулука. Носе траву. Ала му је дивна жена! Лепотица. Обрве састављене, црне; лице опаљено-румено, уста овећа али дивно оцртана, а очи тавно сиве, као дубока вода осенчена врбама. Како је озбиљна! Али шта то дршће на јагодама њених усана? Бол или љутња или размажена ћуд? Ах, насликати је, насликати је такву исту, на тим колима пуним траве, поред тога мужа, који тако иажљиво гледа у коње... 0, моји пропалп снови!... II би ми јасно шта ме је оно при поласку текнуло у срце. Занех се у мисли и не осетих како стигосмо до једног села. — Је ли то Б.? — запитах, рада да се ослободим милења. — То је — рече кочијаш, гледајући замишљено један путић, који пређосмо. Затим додаде љубазно. — Ја, као велим, госпођице, да идемо опет друмом; сад ваљда неће бити оволико кола. — Како знаш — осмехнух се ја подругљпво.