Delo

ЈЕДАН ДАН ПУТОВАЊА 369 чега не могу да се сетим. Не, не на небо испод снежно белих облака. Којешта, какво уиоређење! На нешто милије, блпже срцу. Али на шта? Он се окрете и осмехну и — ја се сетих. Давно, давно у доба детињства, кад бисмо брат и ја у несташности прешли меру, љутито би викнула на нас мајка и намрштила обрве. Тада бнсмо се ми уплашили и са страхом гледали у њене очн и тражили поглед. И, гле, из њих би, као сунце иза облака, синула љубав и осмех и страх би одлазио бестрага, а око срца ти је бивало топло и слатко и јављала се жеља да се мазиш. Зашто се сад тога сећам? Та обрве и очи моје мајке биле су црне, као она страшна, тајанствена ноћ, која нам ју је отела. Само њене очи никад нису биле немилостиве... То срећно детињско доба најлепше љубави, на онда искрена и топла вера у Бога, затим маште о животу, па вера у оно што смо страсно и дуго сматрали за љубав и напослетку вера у себе — како све то редом напушта човека, који расте и бива човеком. [I питамо се: шта остаје лепо зрелом, разумном човеку? II да ми је да се вратим негде... Мој кочијаш налази да је ред да се поразговара мало са мном. — Пази жито! Жестоко! А, госпођице, шта велиш, боље што смо скренули? — Боље — кажем ја. — Лепо нас научи твој брат. А онај други ти је син, је ли? — Ја — уздахну он. — Син, јединац. Није као што треба. — Како велиш? — Не ваља. Знаш кад је био мали, од две године, он остао сам код куће, а ми се сви разишли по раду. А имали смо крмачу с прасцима, па се на несрећу једно прасе закачи између плота и стаде да цичи, а дете се изгобеља из куће да види шта је, а свиња ти га дохвати, па га свег исцепа. Да није једпа комшика чула, појела би га целог. Ирекукаше ти жене. Кад ја дођох — мани!... Натоваримо ти се ми на кола, па хајде у варош доктору. II он га лепо ушио и дао неку маст да га мажемо по целом телу и рекао да га једнако увијамо у мокре чаршаве. Каже да ће да оздрави. Тако смо радили и дете престаде да пишти. Ама када ти не да Бог... Друге ноћи дете лепо заспало, а моја Дело, 56. кн>. 24